Vetar duva, hladno je, a ja sama sedim na klupi. Koliko li sam već ovde, sat, dva, tri? Nije ni bitno. Minuti mi se čine kao sati, sekunde kao godine. Misli mi lete kroz glavu, prepliću se, kovitlaju u nepoznatom smeru. 
Nešto čekam, ali šta? Da se ja promenim? Možda da se samo od sebe izmeni moje okruženje? Trebala bih da spustim očekivanja. To mi je najveći problem, očekujem previše od ljudi, situacija, sveta. Očekujem da će ljudi shvatiti da su svi različiti i da je to zapravo dobro. Da ne treba automatski osuđivati osobu jer se ne nosi sa datom situacijom na način koji ti smatraš ispravnim. Takođe, očekujem da može nešto u životu da prođe glatko i bez posledica, a tu se najviše prevarim. I najmanje stvari koje učinimo, mogu imati velike posledice. Jedna greška je dovoljna da izgubimo nama bitnu osobu, ili da neko stekne pogrešan utisak o nama. Kada malo bolje razmislim, ta činjenica je prilično zastrašujuća. Šta bi bilo da sam ja drugačija? Da sam donela samo jednu drugačiju, sudbonosnu odluku, šta bi sa mnom bilo? Da li bih se jutrom budila srećnija, ili bih bila zaglavljena u blatu, negde pored puta života dok me on zaobilazi? Moglo bi se postaviti na stotine sličnih pitanja. Mogla bih jednostavno da potrčim, negde daleko, da na neko vreme zaboravim da sam to ja. Mogla bih da doživim avanturu, saznam značaj svemu, pa čak i onim inspi jrativnim, besanim noćima. Mogla bih, ali ne radim to. I dalje sam na klupi. Ljudi prolaze, ishitreno ili lenjo, živahno ili izmučeno. Svako od njih ima svoju sudbinu, svoju ulogu, veoma bitan razlog zašto su tu gde jesu. Doduše, na njima je najteži deo priče, da saznaju za šta su predodređeni. Karte su u našim rukama i moramo ih odigrati što bolje možemo, jer u igri života nema keca u rukavu. Nekad se zapitam da li još neko razmišlja kao ja. Da li bi nekome pale na pamet iste stvari kao i meni. Možda nekom slučajnom prolazniku koji bi bio veliki deo mog života da nisam skrenula levo na nekoj raskrsnici. I dalje sam na klupi, I dalje ljudi prolaze. Mada više ne primećujem detalje. Boje njihovih kaputa, kao i boje njihovih karaktera, polako se stapaju u sivkastu izmaglicu. Naizgled jesmo isti, ali se toliko razlikujemo. Svi imamo iste potrebe, ali drugačije načine da ih zadovoljimo. Svi bismo hteli sreću, euforiju, vrhunac života, šta god to za nas značilo. 
Mrak se polako spustio, zvezde su se rasule po vedrom nebu. Pojam o vremenu sam potpuno izgubila, ali osećam da bi trebalo da krenem. Polako ustajem sa klupe, nemo sebi obećavajući da se nikada više tu neću vratiti. Ne treba se osvrtati. Sa klupom ostavljam i višak misli, strahove i jedno popodne, kada je za mene svet stao.

I opet isto. Opet sam u onom starom začaranom krugu iz kojeg sam mislila da sam pronašla izlaz. Možda ga nema. Ponekad se osećam licemerno i nezahvalno. Ponekad prekoravam sebe zbog neke stvari što sam rekla, ili nisam, a trebala sam. Druga situacija je češća, koliko god to bilo loše ili ne. Toliko toga sam držala u sebi. Još uvek to držim, postalo je deo mene. Koliko god se trudila, ne mogu da se nateram da pustim neka sećanja da izblede.. a morala bih. Mada, zar nije uvek tako? Ono što znaš da će ti pomoći ti je najteže da uradiš.

Ja sam ili presrećna, ili mi nije ni do čega. Ili se smejem na sav glas, ili bih plakala ceo dan. Uvek je tako. Svaka čast ljudima koji uspeju da nađu tu zlatnu sredinu. Kada je loše, gledaju na bolju stranu priče. Kada je dobro, ne budu toliko zaneseni srećom, da zaborave da ona može nestati. 

Koliko stvari želim da uradim, toliko mi je mrsko da ustanem iz kreveta. Obično mi je izgovor da svakako nemam vremena i tako dan po dan odlažem. Takva sam osoba, priznajem. Uvek imam vremena, često kasnim i trudim se da to promenim. Osećaj da gubim dragoceno vreme me ne ostavlja na miru, ali zar nije mnogo lakše odlutati u nepoznate krajeve, dokle god ti mašta dopušta, nego se suočiti sa realnošću?

Zašto ne može nešto da ostane samo moje? Sve što volim, pre ili kasnije, moram da delim sa nekim. Koliko god to nevažno bilo, kao omiljena pesma ili citat, omiljeni lik iz serije, gestovi rukama dok pričam.. Imam osećaj da nemam ništa svoje, skriveno od tuđih pogleda, što niko ne može da mi uzme.

I onda stanem i zapitam se, čemu sve to? Čemu toliko razmišljanje, kada ništa time ne postižem, samo pogoršavam situaciju. Usudi se da napraviš grešku! U svakom slučaju, najbolji deo priče može biti baš taj kada pokušavaš da izgladiš stvar.

Onaj ko to nije iskusio, ne zna da ne postoji veći strah, nego od sebe samog. Jer ti sebe poznaješ najbolje. Znaš svoje mane, nesigurnosti i slabe tačke, i znaš kako da ih najbolje iskoristiš - protiv sebe.

Ćutanje mi je možda najveći talenat. Jednostavno sam takva osoba. Nikad ti neću direktno reći ako mi nešto smeta. Poželim da istresem celokupni teret svojih misli nekoj osobi kada mi se učini prilika za to, ali me svaki put nešto spreči. Kao da me duša opominje, osetim gorak ukus reči na jeziku i doživim bol koji bih mogla da nanesem nekome, ko nije spreman da čuje to što želim da kažem. I tako, reč po reč sabijem u neki prašnjavi kutak svog uma, zajedno sa ostalim neizgovorenim vapajima, i potisnem ih u zaborav.